Kako sačuvati vezu sa maticom, rodnim krajem i sopstvenim korenima?
Odrastanje dece u dijaspori predstavlja jednu od važnih tema našeg vremena. Hiljade naših porodica žive i rade daleko od svoje matice, stvarajući novi život u zemljama koje su im pružile mogućnost za obrazovanje, zaposlenje i sigurniju budućnost. Međutim, dok roditelji u sebi nose uspomene na rodni kraj, jezik, običaje i ljude među kojima su odrasli, njihova deca odrastaju u potpuno drugačijem društvenom i kulturnom okruženju.
Za roditelje je matica često dom koji su napustili, ali ga nikada nisu zaboravili. Za njihovu decu, naročito onu koja su rođena u inostranstvu, matica je neretko zemlja o kojoj slušaju porodične priče, koju posećuju tokom godišnjih odmora i za koju ih vezuju bake, deke i rodbina. Tu nastaje jedno važno pitanje: Kako kod dece koja odrastaju daleko od rodnog kraja njihovih roditelja razviti iskren osećaj pripadnosti, a da to ne bude samo obaveza koju im nameću starije generacije?
Život između dve kulture
Deca u dijaspori od najranijeg detinjstva žive u dodiru sa različitim narodima, kulturama i religijama. Pohađaju škole u zemljama u kojima žive, stiču prijatelje različitog porekla, uče strane jezike i prihvataju društvene vrednosti sredine u kojoj odrastaju.
Takvo iskustvo predstavlja veliko bogatstvo. Ono ih uči toleranciji, razumevanju različitosti i sposobnosti da se snađu u međunarodnom okruženju. Mnoga od te dece izrastaju u obrazovane, sposobne i uspešne mlade ljude koji mogu biti most između naroda i država.
Međutim, upravo u tom procesu često dolazi do postepenog udaljavanja od jezika, kulture i tradicije svojih predaka.
Jezik zemlje u kojoj žive postaje njihov prvi jezik komunikacije. Prijateljstva, školske obaveze, sport, zabava i svakodnevni život vezani su za novu sredinu. Maternji jezik ostaje uglavnom jezik porodičnih razgovora, a ponekad se i u samoj porodici sve ređe koristi.
Vremenom se događa da dete razume jezik svojih roditelja, ali ga teško govori, još teže čita i piše. Sa svakom narednom generacijom ta udaljenost može postajati sve veća.
Zato se moramo zapitati: Da li je dovoljno da deca samo znaju odakle su njihovi roditelji ili je potrebno da osete da i sama pripadaju tom kulturnom i duhovnom prostoru?
Uloga porodice u očuvanju identiteta
Porodica je prvo i najvažnije mesto na kojem se gradi veza sa maticom.
Roditelji često očekuju da će njihova deca voleti rodni kraj isto onako kako ga vole oni sami. Međutim, zaboravljaju da se ljubav prema zavičaju ne nasleđuje automatski. Ona se razvija kroz iskustvo, upoznavanje, razgovore i lične doživljaje.
Detetu nije dovoljno govoriti da treba da voli zemlju svojih predaka. Potrebno mu je objasniti zbog čega je ta zemlja važna, kakva je njena istorija, koje vrednosti nosi i šta ona može značiti u njegovom životu.
Roditelji bi trebalo da neguju maternji jezik u svakodnevnoj komunikaciji, da sa decom razgovaraju o porodičnoj istoriji, običajima, praznicima, književnosti i znamenitim ličnostima.
Ali još važnije je da deca ne doživljavaju svoje poreklo kao teret ili obavezu.
Pripadnost matici treba da bude izvor ponosa i bogatstva, a ne razlog za udaljavanje od društva u kojem dete živi.
Dete može biti dobar građanin zemlje u kojoj je rođeno, poštovati njene zakone i vrednosti, a istovremeno čuvati jezik, tradiciju i kulturni identitet svojih predaka. Ta dva osećaja pripadnosti ne moraju biti suprotstavljena.
Kulturno-umetnička društva i udruženja – važna, ali ne i dovoljna
Naša udruženja, kulturno-umetnička društva, dopunske škole i druge organizacije u dijaspori imaju izuzetno značajnu ulogu u očuvanju nacionalnog i kulturnog identiteta.
Kroz folklor, muziku, jezik, druženje i obeležavanje važnih datuma deca upoznaju tradiciju i razvijaju osećaj zajedništva.
Ipak, postavlja se pitanje da li su te aktivnosti dovoljne da bi mladi ostali trajno povezani sa maticom.
Dete može godinama igrati folklor, nositi narodnu nošnju i učestvovati na kulturnim manifestacijama, a da pritom vrlo malo poznaje savremeni život zemlje iz koje potiču njegovi roditelji.
Zato je potrebno proširiti sadržaje rada sa mladima.
Pored očuvanja tradicije, važno je stvarati mogućnosti za obrazovnu, sportsku, naučnu, profesionalnu i prijateljsku saradnju sa vršnjacima u matici.
Jer matica ne sme biti predstavljena samo kao zemlja prošlosti, narodnih običaja i uspomena. Ona mora postati i zemlja novih poznanstava, savremenih ideja, mogućnosti i budućnosti.
Šta roditelji i deca mogu konkretno učiniti?
1. Redovni boravci u rodnom kraju, ali sa drugačijim sadržajem
Odlazak u maticu ne bi trebalo da se svodi samo na porodične posete, svadbe, proslave i godišnje odmore.
Roditelji mogu podsticati decu da upoznaju lokalne vršnjake, učestvuju u sportskim aktivnostima, letnjim kampovima, radionicama i kulturnim događajima.
Kada dete u rodnom kraju svojih roditelja stekne prijatelje, ono dobija lični razlog da se tamo ponovo vrati.
2. Povezivanje škola iz dijaspore i matice
Jedna od veoma korisnih inicijativa mogla bi biti saradnja škola, nastavnika i učenika.
Zajednički projekti, internet susreti, razmena učenika i organizovane posete omogućili bi mladima da se upoznaju, razgovaraju i razmenjuju iskustva.
Takva saradnja mogla bi da bude naročito značajna za decu koja u dijaspori pohađaju redovne škole na jeziku zemlje domaćina.
3. Organizovanje omladinskih kampova i susreta
Matica, lokalne samouprave i udruženja dijaspore mogli bi zajednički organizovati letnje i zimske kampove za mlade.
Ti kampovi ne bi morali biti isključivo posvećeni tradiciji. Mogli bi obuhvatiti sport, informatiku, umetnost, ekologiju, preduzetništvo, istoriju i upoznavanje prirodnih lepota.
Najvažnije je da mladi iz dijaspore i matice zajedno učestvuju u aktivnostima i stvaraju prijateljstva.
4. Digitalno povezivanje mladih
Današnje generacije odrastaju uz internet i savremene tehnologije. Zato bi bilo korisno stvarati digitalne zajednice koje povezuju mlade istog porekla iz različitih država.
Zajedničke onlajn radionice, razgovori, obrazovni projekti i kreativni sadržaji mogu održavati kontakte tokom cele godine, a ne samo za vreme raspusta.
5. Uključivanje mladih u odlučivanje
Jedna od čestih grešaka jeste to što odrasli organizuju aktivnosti za decu i omladinu, a da ih prethodno ne pitaju šta ih zaista interesuje.
Potrebno je osnivati omladinske sekcije i savete u okviru udruženja, u kojima bi mladi sami predlagali i organizovali programe.
Ako želimo da mladi ostanu povezani sa zajednicom, moramo im dati priliku da tu zajednicu i sami oblikuju.
6. Povezivanje kroz obrazovanje i profesionalni razvoj
Mladi koji završavaju srednje škole i fakultete u inostranstvu poseduju znanja, iskustva i jezičke sposobnosti koje mogu biti dragocene za maticu.
Trebalo bi razvijati programe stručne prakse, studentske razmene, mentorstva i saradnje sa ustanovama i preduzećima u zemlji.Na taj način veza sa maticom ne bi bila samo emotivna već i obrazovna, profesionalna i razvojna.
7. Očuvanje porodičnih priča i istorije
Svaka porodica nosi svoju priču o poreklu, precima, selu, gradu i razlozima odlaska u inostranstvo.
Roditelji mogu zajedno sa decom istraživati porodično stablo, prikupljati stare fotografije, razgovarati sa bakama i dekama i beležiti njihova sećanja.
Na taj način rodni kraj prestaje da bude samo geografsko mesto i postaje deo lične istorije deteta.
Odgovornost matice prema deci dijaspore
Ne može se sva odgovornost za očuvanje povezanosti prebaciti na roditelje i udruženja.
I sama matica mora pokazati trajno interesovanje za svoju decu koja odrastaju izvan njenih granica.
Potrebni su dugoročni programi saradnje sa dijasporom, podrška učenju maternjeg jezika, dostupni obrazovni sadržaji, organizovane posete, stipendije i susreti mladih.
Posebnu ulogu mogu imati gradovi i opštine iz kojih potiču porodice u dijaspori.
Zašto jedan grad ili opština ne bi svake godine organizovali susret dece svojih iseljenika? Zašto škole ne bi uspostavile trajnu saradnju sa mladima čiji roditelji potiču iz tog kraja? Zašto uspešni ljudi iz dijaspore ne bi postali mentori mladima u matici, ali i obrnuto?
Takve inicijative ne moraju uvek zahtevati velika finansijska sredstva. Često su najvažniji dobra organizacija, iskrena volja i kontinuitet.
Veza sa dijasporom ne sme se održavati samo svečanim govorima i povremenim manifestacijama. Ona mora postati deo svakodnevne i dugoročne brige o budućim generacijama.
Deca dijaspore kao most između naroda
Posebna vrednost dece koja odrastaju u dijaspori jeste njihova sposobnost da razumeju različite kulture.
Ona žive u društvima u kojima se susreću brojne nacionalnosti, religije, jezici i običaji. Upravo zbog toga mogu doprineti boljem razumevanju između zemlje u kojoj žive i zemlje iz koje potiču njihove porodice.
Ne treba od njih očekivati da biraju između dva sveta.
Naprotiv, potrebno ih je ohrabrivati da iz oba sveta uzmu ono najbolje.
Poznavanje jezika i kulture predaka ne umanjuje njihovu pripadnost društvu u kojem odrastaju. Ono ih čini bogatijim, otvorenijim i sposobnijim da razumeju druge.
Naš cilj ne bi trebalo da bude stvaranje mladih koji žive u prošlosti svojih roditelja, već generacija koje poznaju svoje korene i sa sigurnošću grade sopstvenu budućnost.
Zaključak – koreni se čuvaju, ali veze se grade
Najveći izazov dijaspore nije samo sačuvati uspomenu na rodni kraj, već stvoriti uslove da nove generacije razviju sopstvenu, iskrenu i trajnu povezanost sa njim.
Roditelji mogu preneti jezik, običaje i porodične vrednosti. Udruženja mogu očuvati zajedništvo. Matica može ponuditi obrazovne, kulturne i razvojne mogućnosti.
Ali mladi moraju dobiti prostor da sami pronađu svoje mesto u toj vezi.
Ne možemo očekivati da deca vole mesta koja ne poznaju, ljude sa kojima se ne druže i društvo u čijem životu nikada nisu učestvovala.
Zato je potrebno da ih povezujemo ne samo sa prošlošću već i sa sadašnjošću i budućnošću matice.
Jer koreni čoveku govore odakle dolazi, ali mu žive veze sa ljudima daju razlog da se vraća.
Ako želimo da i treća, četvrta i svaka naredna generacija naših potomaka u dijaspori sačuva osećaj pripadnosti, onda moramo prestati da se oslanjamo isključivo na nostalgiju roditelja i predaka.
Moramo graditi prijateljstva, susrete, zajedničke projekte i prilike koje će mladima nešto značiti.
Na kraju, možda najvažnije pitanje nije koliko naša deca u dijaspori poznaju maticu, već koliko matica poznaje njih, razume njihove potrebe i koliko je spremna da ih prihvati kao svoj ravnopravan i dragocen deo.
Jer dijaspora nije samo sećanje na one koji su otišli. Ona je i velika mogućnost da oni koji dolaze ostanu povezani – bez obzira na granice koje ih razdvajaju.
Autor teksta Momčilo Minić
