Podrška koja počinje razumevanjem
Ratovi na prostoru bivše Jugoslavije davno su završeni, ali za mnoge porodice njihove posledice nisu nestale prestankom oružanih sukoba. One ponekad ostaju prisutne u svakodnevnom životu, odnosima, načinu komunikacije i osećaju sigurnosti. Deca koja su rođena godinama kasnije, u zemlji ili u dijaspori, nemaju lično iskustvo rata, ali mogu odrastati uz odrasle čiji su život i porodične uloge tim iskustvom oblikovani.
To, međutim, ne znači da će svako dete učesnika rata imati teškoće. Porodice se razlikuju po svojim iskustvima, snagama, načinima suočavanja i podršci koju imaju. Zato je važno izbegavati unapred stvorene zaključke. Činjenica da je roditelj bio učesnik rata sama po sebi ne govori ni o kvalitetu njegovog roditeljstva, ni o odnosima u porodici, niti znači da dete nosi neku vrstu nasleđene traume.
Ipak, teška iskustva mogu ostaviti dugotrajan trag na odrasloj osobi. Napetost, razdražljivost, povlačenje, teškoće sa spavanjem ili smanjena emocionalna dostupnost mogu se odraziti na porodičnu atmosferu. Malo dete ne mora znati šta je roditelj preživeo i često ne ume da objasni ono što oseća. Ono, međutim, veoma dobro prepoznaje promene u raspoloženju bliskih ljudi, neizvesnost, tišinu, sukobe ili odsustvo uobičajene bliskosti.
Porodično iskustvo zato ne treba posmatrati kao jednostavno prenošenje traume sa roditelja na dete. Mnogo je tačnije govoriti o okruženju u kojem dete raste i o odnosima koji mogu biti izvor nesigurnosti, ali i snažne zaštite. Podrška drugog roditelja, šire porodice, prijatelja i zajednice, stabilne rutine i otvorena komunikacija mogu pomoći porodici da očuva bliskost i detetu pruži sigurno detinjstvo.
Predškolska ustanova u tome može imati značajnu ulogu. Za dete vrtić nije samo mesto boravka dok su roditelji na poslu. To je prostor u kojem gradi odnose, igra se, istražuje i stiče osećaj pripadanja. Dostupan i dosledan vaspitač, poznat tok dana i jasne, nenasilne granice mogu detetu doneti predvidljivost i oslonac, naročito onda kada u drugim delovima života oseća napetost ili promenu.
U vrtiću se ponekad mogu primetiti promene u uobičajenom ponašanju deteta: teže odvajanje od roditelja, izraženija potreba za blizinom odraslog, povlačenje iz igre, češći sukobi, burne emocionalne reakcije ili teškoće sa pažnjom. Nijedno od ovih ponašanja nije dokaz psihološkog problema, niti se sme automatski povezati sa ratnom prošlošću porodice. Isto ponašanje može imati mnogo različitih uzroka. Zadatak vaspitača nije da postavlja dijagnozu, već da pažljivo prati šta se kod konkretnog deteta promenilo, u kojim situacijama se to dešava i šta mu pomaže da se ponovo oseti sigurno.
Posebno mesto ima igra. Dete kroz nju često izražava ono za šta još nema reči. Ponavljanje pojedinih tema, potreba da kontroliše tok igre ili povlačenje iz zajedničkih aktivnosti mogu biti povod za pažljivije posmatranje, ali ne i za traženje skrivene dijagnoze u svakom crtežu ili postupku. Odrasli treba da obezbedi vreme, materijale i prisustvo, a detetu ostavi slobodu da se izrazi na način koji mu odgovara.
Kada promena traje ili znatno otežava detetovo svakodnevno funkcionisanje, važan je razgovor sa porodicom. On treba da počne konkretnim zapažanjem, a ne pretpostavkom o uzroku: na primer, da se dete u poslednje vreme teže odvaja, ređe uključuje u igru ili češće traži prisustvo odraslog. Roditelj nije dužan da iznosi detalje svoje prošlosti. U središtu razgovora treba da bude ono što je detetu potrebno sada i kako porodica i ustanova mogu zajedno da mu pomognu. Ako potrebe prevazilaze mogućnosti vaspitno-obrazovnog rada, uključuju se stručni saradnici i odgovarajuće službe.
Porodice učesnika ratova ne treba posmatrati samo kroz teškoće. Mnoge su, uprkos onome što su preživele, sačuvale bliskost, razvile snažne načine suočavanja i deci obezbedile stabilno okruženje. Posebno u dijaspori, gde porodica istovremeno čuva vezu sa zavičajem i prilagođava se novom jeziku i sredini, važni su pripadanje, podrška zajednice i prostor u kojem se o porodičnoj prošlosti može govoriti bez osude i senzacionalizma.
Predškolska ustanova ne može promeniti ono što se porodici dogodilo, niti treba da preuzme ulogu terapijskih i zdravstvenih službi. Može, međutim, uticati na kvalitet iskustava koja dete ima danas. Kada detetu pruži prihvatanje, stabilne odnose, igru i osećaj da je viđeno kao jedinstveno biće, a ne kao nosilac porodične prošlosti, ona postaje važan deo mreže podrške. Dobra pedagoška praksa počinje onda kada odrasli posmatra pre nego što zaključi, sluša pre nego što protumači i podrži pre nego što proceni.
Sanja Đurđević
vaspitač, rukovodilac predškolske ustanove i student master strukovnih studija za vaspitače
