Vreva Glavne železničke stanice u Lincu (Linz Hauptbahnhof) i užurbani prolaznici činili su savršen kontrast miru i staloženosti čoveka koji nas je čekao za stolom u uglu ovdašnjeg kafe-bara. Prof. dr Klaus Zapotočki (Klaus Zapotoczky), ugledni austrijski sociolog i profesor emeritus na Univerzitetu „Johanes Kepler“, izabrao je upravo ovo mesto – simbol susreta, odlazaka i dolazaka – za naš razgovor. Dok je polako mešao kafu, sa prepoznatljivim toplim osmehom na licu, odmah je prešao na stvar, pokazujući da sociologiju ne posmatra iz zatvorene profesorske kancelarije, već tu, među ljudima. Za naš list, profesor Zapotočki je kroz pismeni intervju otvorio dušu o gorućim temama današnjice i vezama sa našim narodom.
Profesore Zapotočki, dok sedimo ovde na stanici u Lincu, oko nas proleću stotine ljudi u žurbi. Vaš naučni rad se decenijama vezuje za sociologiju razvoja, zdravstvo i društvene krize. Šta vidite kao najveći izazov modernog čoveka u ovom užurbanom svetu?
Prof. dr Klaus Zapotočki: Upravo ovo što vidimo oko nas – stalni pokret, brzina i trka za vremenom. Najveći izazov modernog društva jesen gubitak orijentacije i unutrašnjeg mira. Živimo u eri duboke krize identiteta. Tehnologija napreduje, sve se digitalizuje, a čovek se u tom procesu lako osami i izgubi tlo pod nogama. Ključno je pitanje kako da u ovakvom svetu sačuvamo humanost, empatiju i svest o tome da smo jedni drugima potrebni. Bez solidarnosti i stabilnih socijalnih veza, moderno društvo rizikuje potpunu otuđenost.
Tokom pandemije koronavirusa napisali ste i objavili zapaženu knjigu „Wer bin ich eigentlich?“ (Ko sam ja zapravo?). Šta Vas je inspirisalo na pisanje ovog dela i koju poruku njome šaljete čoveku koji se bori sa savremenim životnim krizama?
Prof. dr Klaus Zapotočki: Kada je svet stao, ljudi su iznenada ostali sami sa sobom, bez spoljašnjih filtera na koje su navikli. Tada se prirodno nametnulo pitanje: Ko sam ja zapravo kada mi se oduzmu društvene uloge, posao, restorani, putovanja? Moja želja je bila da ponudim sociološki, ali i duboko ljudski i duhovan putokaz kroz krizu. Poruka knjige jeste da kriza ne mora biti samo pretnja. Ona je i velika šansa da svesno preispitamo i oblikujemo sopstvenu ličnost, da se okrenemo unutrašnjim vrednostima i da iz svega izađemo zreliji i jači.
Inače u našoj zajednici važite za velikog i iskrenog prijatelja srpskog naroda. Čest ste gost i govornik na tribinama Austrijsko-srpskog društva i organizacija u Austriji. Odakle potiče ta duboka veza i naklonost prema Srbima?
Prof. dr Klaus Zapotočki: Ta veza je građena godinama, najpre kroz rad sa studentima sa Balkana na univerzitetu, a potom i kroz brojne društvene i kulturne inicijative. Ono što me je uvek fasciniralo kod srpskog naroda jeste neverovatna vitalnost, toplina, izražen smisao za zajedništvo i duboko poštovanje sopstvene tradicije. Kada sam video sa kakvim se izazovima vaša zajednica suočavala u austrijskom društvu, osetio sam i profesionalnu i ljudsku dužnost da pružim podršku. Srbi su narod sa bogatom istorijom i velikim srcem, i ponosan sam na naše prijateljstvo.
Često na okruglim stolovima ističete da integracija ne sme biti asimilacija. Kako ocenjujete položaj srpske zajednice u Austriji danas i šta je, po Vama, pravi „put ka zajedništvu“?
Prof. dr Klaus Zapotočki: Integracija je uvek dvosmerna ulica. Ona nikada ne sme značiti da neko mora da izbriše svoj identitet, jezik i korene da bi bio prihvaćen – to bi bila asimilacija, a asimilacija osiromašuje društvo koje prima doseljenike. Srpska zajednica u Austriji je danas izuzetno dobro integrisana. Vaši ljudi su uspešni lekari, inženjeri, zanatlije, umetnici koji aktivno grade ovu zemlju. Pravi put ka zajedništvu podrazumeva da Austrija prepozna i javno vrednuje taj doprinos, dok istovremeno srpska zajednica ponosno čuva svoj identitet, ali u stalnom, otvorenom dijalogu sa austrijskim društvom.
Za kraj, dok posmatramo mlade ljude koji prolaze ovom stanicom, šta biste poručili novim generacijama poreklom sa Balkana koje danas grade svoje živote u Austriji?
Prof. dr Klaus Zapotočki: Poručio bih im da nikada ne zaborave ko su i odakle dolaze. Vaše kulturno nasleđe je ogromno bogatstvo i prednost, a ne teret. Istovremeno, iskoristite sve šanse koje vam se pružaju u Austriji, obrazujte se i budite aktivni članovi ovog društva. Nemojte se zatvarati u izolovane krugove, već gradite mostove sa drugima. Vi ste ta živa, prirodna veza između Austrije i Srbije, i na vašim ramenima leži izgradnja jedne bolje, otvorenije i solidarnije Evrope.
Dok je profesor polako završavao svoju kafu, spremajući se za sledeći susret, nismo mogli da se otmemo utisku da železnička stanica na kojoj sedimo savršeno oslikava njegovu životnu misiju – povezivanje ljudi, rušenje barijera i građenje mostova prijateljstva koji traju.
