OTADžBINA NA DALjINU

Koliko srpsko pravo prati svoje ljude u svetu

Prof. Ratomir Antonović

Svake godine, oko letnjih odmora i božićnih praznika, u kancelarije javnih beležnika, sudova i katastra stiže ista slika: ljudi koji žive u Beču, Cirihu, Čikagu ili Sidneju pokušavaju da za deset dana završe ono što se kod nas obično završava mesecima. Treba raspraviti ostavinu iza roditelja, podeliti kuću sa braćom, prodati plac, prepisati stan na decu. Godišnji odmor traje dve nedelje, a naš postupak ne zna za rokove putne karte.

Kada govorimo o dijaspori, po pravilu govorimo o emocijama, o jeziku, o povratku, o novcu koji šalju kući. Retko govorimo o tome koliko im sopstvena država, kroz svoje propise i institucije, olakšava ili otežava da ostanu povezani sa onim što im po pravu pripada. A upravo tu, u svakodnevnom pravnom saobraćaju, veza sa maticom najčešće ili opstaje ili se tiho kida.

Nasleđe kao prva i poslednja veza

Za veliki broj ljudi u rasejanju jedina preostala pravna veza sa Srbijom jeste imovina: kuća u kojoj su odrasli, njiva koju niko ne obrađuje, suvlasnički deo stana u gradu. Ta imovina u najvećem broju slučajeva prelazi na njih nasleđem. Ostavinski postupak, koji je kod nas poveren javnim beležnicima kao poverenicima suda, u načelu je postao brži i uređeniji nego pre deceniju. Ali za naslednika koji živi hiljadama kilometara daleko, problem nije sam postupak, već sve što mu prethodi i što dolazi posle.

Da bi učestvovao u ostavinskoj raspravi, naslednik mora ili doći lično ili opunomoćiti nekoga. Da bi punomoćje važilo, potpis mora biti overen, bilo u našem diplomatsko-konzularnom predstavništvu, bilo kod stranog organa uz apostil po Haškoj konvenciji. Naša konzularna mreža u mnogim državama pokriva ogromne površine, pa overa jednog potpisa ponekad znači put od nekoliko stotina kilometara i zakazivanje termina nedeljama unapred. Otuda veliki broj neuređenih ostavina, imovine na kojoj su i dalje upisani davno preminuli vlasnici i suvlasničkih zajednica u kojima se više niko ne zna ni ko je ni gde živi.

Posledice toga nisu samo privatna stvar porodica. Neuređeno vlasništvo je mrtav kapital: takve nepokretnosti se ne mogu prodati, založiti, ni uložiti u njih. Sela se prazne i zbog toga što zemlja, formalno, nema vlasnika sa kojim bi neko mogao da zaključi ugovor.

Punomoćje kao slaba tačka

Punomoćje je pravni most između čoveka u inostranstvu i njegove imovine kod kuće. Taj most je, nažalost, i mesto najvećeg rizika. Advokatska praksa dobro poznaje slučajeve u kojima je punomoćje dato u dobroj veri, široko formulisano, „za sve poslove“, a potom iskorišćeno mimo volje vlastodavca, nekad i od najbližih srodnika. Čovek koji živi daleko uglavnom sazna poslednji.

Savet koji svaki pravnik daje glasi: punomoćje treba da bude određeno, za tačno navedeni posao, sa jasno opisanom nepokretnošću i, kada je to moguće, sa rokom važenja. Ali sam savet nije dovoljan. Zakonodavac bi morao ozbiljnije da razmotri mehanizme kojima bi se vlasnik nepokretnosti koji živi u inostranstvu blagovremeno obaveštavao o svakom upisu ili promeni na njegovoj imovini. Tehnički, takvo obaveštenje danas nije nikakav podvig. Elektronski katastar, elektronske usluge javnih beležnika i jedinstveni sistem e-uprave stvorili su osnov, ali on mora biti dostupan i razumljiv i onome ko nema srpsku bankovnu karticu i ko se ne nalazi u zemlji.

Digitalizacija koja zaboravlja one kojima je najpotrebnija

Digitalizacija javne uprave poslednjih godina jeste stvarni pomak. Mnoge usluge više ne zahtevaju dolazak na šalter. Ipak, ključ svih tih vrata, kvalifikovani elektronski potpis ili nalog na portalu e-uprave, u praksi se i dalje najlakše dobija fizičkim dolaskom u Srbiju. Time se stvara paradoks: sistem koji je po prirodi stvari najkorisniji ljudima koji su daleko, njima je upravo najteže dostupan.

Ako želimo da dijaspora ne bude samo predmet prigodnih govora, onda je potrebno da se ona vidi u svakom propisu koji se donosi, od zakona o katastru do pravilnika o overi potpisa. Pitanje „kako će ovo funkcionisati za čoveka koji živi u Kanadi?“ trebalo bi da bude deo svakog nacrta, kao što se danas pitamo koliko će nešto koštati budžet.

Državljanin sa punim pravima, ali na daljinu

Ustav garantuje našim državljanima u inostranstvu ista prava kao i onima u zemlji. Zakon o dijaspori i Srbima u regionu iz 2009. godine proklamuje zaštitu njihovih prava i interesa i očuvanje veza sa maticom. Izborno pravo im je zajemčeno, ali se u praksi ostvaruje isključivo ličnim glasanjem na ograničenom broju biračkih mesta u diplomatsko-konzularnim predstavništvima. Mnoge države su, svaka na svoj način, uredile glasanje poštom ili druge oblike učešća na daljinu. O tome kod nas treba razgovarati otvoreno i stručno, uz jasna jemstva tajnosti i pouzdanosti glasanja, a ne kao o političkom pitanju dana.

Isto važi i za ostala prava. Penzije ostvarene u Srbiji, socijalno osiguranje, priznavanje stranih javnih isprava i sudskih odluka, školovanje dece po našem programu: svako od tih pitanja ima svoje uredbe, sporazume i prakse, rasute po različitim organima. Onaj ko živi u inostranstvu obično nema ni vremena ni uputstva da se u tome snađe.

Šta se može učiniti

Nije potrebna revolucija, već doslednost. Prvo, obezbediti da se osnovne pravne radnje, pre svega overa potpisa na punomoćju i pribavljanje elektronskog identiteta, mogu obaviti bez višednevnog putovanja, uz punu bezbednost. Drugo, uvesti sistem obaveštavanja vlasnika o svakoj promeni u katastru, dostupan i iz inostranstva. Treće, objediniti na jednom mestu jasna i ažurna uputstva o tome kako se, iz inostranstva, raspravlja ostavina, prodaje nepokretnost ili ostvaruje penzija. I četvrto, u svakom zakonodavnom postupku proveriti kako će novi propis delovati na građane koji žive van zemlje.

Dijaspora nije brojka u statistici odliva stanovništva, ni stavka u platnom bilansu. To su naši sugrađani koji su otišli, ali nisu prestali da budu deo ove zajednice. Najsigurniji način da ih zadržimo povezane sa Srbijom nije u rečima, već u pravu koje funkcioniše i kada su daleko. Ako imovina, nasleđe i glas mogu da ostanu njihovi bez obzira na to gde žive, ostaće i razlog da se vrate, makar na deset dana, makar jednom godišnje.